Етнолошка обрада појма "ГУСЛЕ" - Милеса Стефановић Бановић, Нина Аксић

 

Гусле су жичани, гудачки народни инструмент. Оне спадају у породицу кордофоних инструмената са гудалом, тј. у њихову подврсту – у инструменте крушкастог облика и дугог врата, код којих се тон добија гуђењем.
Гусле су на простор Балкана дошле из западне и централне Азије, где је била њихова постојбина. Сведочанства о певању уз гусле јављају се још у средњем веку. У X веку, бугарски презвитер Козма помиње гусле и „бесовске песме“ простог народа, а арапски путници бележе да су Словени у то доба употребљавали гусле. За Стефана Првовенчаног Теодосије каже да је за столом развесељавао „гуслама као што је обичај самодржаца“ (13. век). Поред овог податка о гуслама код нас, постоји и податак из XV века о српском гуслару који је радио на пољском двору. Назив инструмента помиње се на нашем језику и у једном документу из дубровачког архива, из 1547. године, у коме су описани слепи гуслар и гуслање у Дубровнику. Касније се налази више података о гуслама и гусларима који су певали епске песме и пратили себе уз гусле.
Назив гусле се јавља код Срба, Хрвата и Бугара. Гусле се најчешће срећу на епском подручју Србије, тј. у Старом Колашину, Новопазарском Санџаку, на Косову и Метохији, као и у Црној Гори, Босни и Далмацији. Током XX века, после Другог светског рата, гусле се срећу и у Војводини, где су их донели насељени Црногорци.
Гусле се састоје од резонантне кутије, са вратом који се завршава главом. Глава је најчешће представа зооморфне фигуре, тј. стилизација животињских ликова са роговима или животињским ушима, а каткад је то и соко. Понекад се јавља и човечји лик с брковима или чак и као јахач на коњу, а могу бити приказани и ликови краљева и царева (Душан, Петар, Марко и Милош). За главу гусала срећу се и следећи називи: слика, јабука, крчало. У глави инструмента постоји једна рупа у коју је уденута чивија око које је обмотан део струне (коњске длаке), која је натегнута преко коњића. Чивија се у народу назива још и клин, кука (Вук), навијач (Ресава), затега (Златибор), затегач (Краљево), ручка (Призрен). Струна, тако називана у Гружи, Стојнику, на Јавору, на гуслама се често назива и: длака из струна (Ужице), струне из коњске длаке (Краљево), струња (Лозница), длака (Гружа, Ужице, Санџак, Јавор, Призрен). Та струна је састављена од 50 до 60 стуна коњског репа. Врат гусала повезује главу и тело инструмента, и по њему се свира левом руком. За овај део инструмента у народу су чести и следећи називи: држак (најчешћи назив), дивчик, дуздрво, држаља, дршка (Јавор), држалица и шија (Грачаница), руковрат (Златибор), реп (Ивањица), а најчешће се употребљава назив врат (Грачаница, Нови Пазар, Краљево). Тело гусала, тј резонантна кутија која је подапета кожом, назива се још и варјача, кашика, стојник, кусало, кутлача, карлица. Кожа којом је подапета резонантна кутија најчешће је јагњећа, телећа, зечја, јарећа, ждребећа, овчија, или од кокота-пјевца (Стари Колашин), у зависности од тога шта мајстор има у својој околини. На тој кожи која је разапета постоји неколико отвора кроз које улази ваздух у резонантну кутију, па се тако добија јачи тон. Некада се уместо коже, или у недостатку коже, ставља и лим, те се те гусле зову гусле на плех, и оне много звоне, тј. сувише дрче и немају меки глас. Кобилица (Ресава) или коњић је део преко кога прелази стуруна, а он се налази на три до пет центиметара удаљености од дугмета, држача за струну, на телу гусала. Постоје још неки називи за кобилицу који су такође добијени анимализацијом: коњић (Гружа), кобила (Н. Пазар, Горажде), самар (Грачаница). Дугме се назива и пуце, запињача с чепићем, чеп веже длаку (Гружа).
Други важан део овог инструмента је гудало. Оно има устаљен облик, блаже или више испупчен лук. Гудало се прави од веома тврдог дрвета, најчешће од дреновине. На луку гудала налазе се натегнуте струне којих има 30 до 40 и које су распоређене тако да леже тачно једна поред друге. На крају лука налази се дршка помоћу које се држи гудало.
На територији Србије постоји још један тип гусала, а то су гусле са две струне. Владимир Каракашевић у својој расправи о гуслама каже да су ове гусле исте као и обичне, изузев што имају две струне. Каракашевић ове гусле класификује у две групе: оне са две струне које исто звуче и оне са две струне које различито звуче. Постоји и неколико различитих назива за ове гусле, па се тако у Србији помињу гусле с два клина (Ресава), а има их и у Ћуприји и око Ниша и Пирота. У Србији овакве гусле имају обично слепци и просјаци. М. Мурко наводи назив за двоструне гусле – геге (Срем, Бачка).
Гусле, резонантна кутија и врат гусала праве се из једног комада дрвета, а врсте дрвета од којих се најчешће праве јесу орах, храст, боровина, или јавор. Занимљиво је да су се у време Првог светског рата гусле правиле и од шлемова, лимених боца, лимених сандучића за муницију, старог лонца, чутуре, од тикве, а кажњеници су их израђивали и од сушеног моделираног хлеба. Биле су прављене и од камена, а један такав примерак постоји и у музеју „25. мај“ у Београду.
Гусле се најчешће држе између колена, а могу се држати и другачије, у зависности од облика њиховог трупа. Најпознатија су два начина држања. Први је да се гусле придржавају коленима, при чему су доњи делови ногу укрштени, а седи се ниско (Србија). Други начин је са прекрштеним ногама у колену на које се наслањају гусле, те је овде седење више (Црна Гора). Пошто је струна која производи звук слободна, прсти се или постављају јагодицама на струну, или се она пак додирује чланцима прстију. Гуслари употребљавају сва четири прста, а обим мелодије је веома мали. Држање гудала је као код контрабаса, и потези су једнаки и одвојени.
Када је реч о инструменталном извођењу на гуслама, постоји неколико делова тог инструментала, и то су: предигра, тј. увод импровизационог типа, затим – међуигра коју чини краћи инструментални део, а то је предах певача и крај, или кода која наступа по завршетку певања. У коди гуслари понекад додају неколико украсних тонова, али најчешће оштро прекидају свирање једним глисандом на неодређеном тону. Мелодика певања се не подудара увек са мелодијом која се свира, али је важно то да је увек речитативног карактера и да се мења код сваког извођача. Ритам је слободан, говорни, и увек зависи од начина на који се пева, тј. рецитује. Оно што је најпознатије у гусларском певању јесте стих који је епски десетерац, а он се састоји од два чланка – мањег, од четири слога, и већег, од шест слогова. Постоји и један главни образац за извођење епских песама уз гусле, који је најчешће клише, али се понекад може и мењати.
Постоје три типа гусала које издваја Валтер Вунш (Walter Wūnsch) у својој студији о гуслама на балканским просторима. Први тип је српски, онај који је распрострањен у околини Крушевца, према Краљеву, Чачку, до Ужица и Бајине Баште, а по форми је ромб. Други тип је босански, распрострањен од Вишеграда до Сарајева; он наликује српском типу, нарочито по величини, док је по форми делтоид. Трећи тип је црногорско-херцеговачки, и он се среће у Херцеговини, Боки Которској, Далмацији и Црној Гори; благо је заобљен, крушкастог облика. Ова три типа гусала разликују се по облику, звуку и начину свирања.
У српском народу, уз гусле се најчешће певају народне епске песме. Гуслари су претежно били средовечни људи, већином учесници у бојевима и они који су доста путовали. Певање уз гусле живело је у многим нашим крајевима, што потврђују и речи Вука Караџића: „Јуначке се пјесме данас највише и најживље пјевају по Босни и Ерцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије. По тим мјестима и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на стану код чобана; и тешко је наћи чобана да не зна гудјети а млоге и жене и дјевојке знаду“ (Караџић: 1824). У неким српским срединама гусле су имале строго одређено место у кући и статус „светог предмета“.
Од давнина су познати и гуслари-слепци који су неговали певање народних епских песама, као и посебан начин певања – тзв. слепачке песме и клањалице, како би испросили милостињу. Најпознатији гуслари од којих је песме бележио  Вук Караџић били су: Филип Вишњић, Старац Милија, Старац Рашко, Стојан Хајдук, Ђуро Милутиновић. Међу  гусларима је било и жена. Прва жена-гуслар која се прославила у Србији била је Олга Ковачевић (1852−1892). Поред ње, најпознатије жене-гуслари биле су слепе певачице – Живана, Јеца и Степанија.
Прва гусларска утакмица у Србији одржана је у Београду 1927. године
У српским народним говорима постоји мноштво фразеологизама у којима је централна лексема – гусле: ударати / гудити у друге гусле – ’заузимати друкчији став’; старе гусле – старе, ’познате ствари’; друге гусле – ’нешто друго’; свирати прве гусле – ’имати главну реч у нечему, бити најутицајнија особа’; видећеш његових гусала – ’рђаво ће се он провести’; да видиш гусала – ’да видиш чуда, да видиш шта се десило’; то је за гусала – ’то је да се прича, нешто несвакидашње’. Његош је записао једну сопствену изреку-стих, вођен значајем гусала у Србији: Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи.

Литература:

ГОЛЕМОВИЋ Д. Пјевање уз Гусле. Београд, 2008.
ЖИВКОВИЋ, Д. Речник књижевних термина, Бања Лука 2001.
СТЕФАНОВИЋ-КАРАЏИЋ, В. Српске народне пјесме, Лајпциг 1824.
DEVIĆ, D. Narodni muzički instrumenti (skripta za studente uporednog predmeta). Beograd, 1974: Fakultet muzičke umetnosti – Beograd. Str. 23-30.
KARAKAŠEVIĆ, V. Gusle i Guslari. Letopis Matice Srpske N. Sad, 1898. sv. 195, 196, 198. 204/1900./.
MURKO, M. Gusle i tamburica s dvije strune. Bulićev Zbornik, za 1924, Zagreb / s. 683-7 /.
WŪNSCH, dr W. Die Geigehtehnik der Sūdslawischen Guslaren. Būrn, Prag, Leipzig, Wien, 1934.